Uništeno detinjstvo

Kad pogledam današnju decu i njihovo okruženje počnem da zavidim sebi na srećnom detinjstvu. Za veoma kratko vreme je dosta lepih stvari uništeno i što je najgore sve brže i brže propada sve. Kako za odrasle tako i za decu koja bi trebalo da imaju svoj svet, ali njihov svet se nažalost stapa sa svetom odraslih, a svet odraslih je jedno užasno mesto.

Najviše sam voleo da ceo dan provedem na livadi i igram fudbal, a uveče sa svojim malim drugarima na ulicu da igram žmurke. Danas toga više nema, danas su deca autistična i po ceo dan provode u svojim kućama i pored svojih kompijutera. Uključi se counter ili warcraft i udri celu noć. Nema više iskrenog druženja. Sada samo postoje virtualni drugari. Nema veze što imaš te 8,9 godina, što ide ujutru u školu i što bi trebalo da legne najkasnije do 11 sati. Pustimo našu decu da vilene celu noć, rećićemo učiteljici da je bolestan. Jebeš domaći, mora da se predje 3. kraljica večeras. Nekad žmurke i gluvi telefoni, a sada warcraft i internet. Vidite li razliku?

Sada deca od 7,8 godina imaju fejsbuku EJ! Pa da li je to normalno? Meni su u tim godinama roditelji zabranjivali televizor da gledam više od 1h dnevno i veoma sam im zahvalan na tome. Da li znate šta znači za jednog malog čoveka da stiče prijatelje na tako neprirodan način i da živi u tom imaginarnom svetu. Posle se neki čude kako je internet pedofilija tako razvijena. I naravno da to nije ni najmanje krivica te dece, nego je sva krivica na roditeljima koji takve stvari dopuštaju svojoj deci. Nema ništa gore nego kad dete dodje iz škole i kaže:"Mama,tata kupite mi mobilni svi moji drugari imaju". I roditelji naravno ne žele da njihovo dete bude najgore, pa izdvoje iz svojih plitkih džepova dvestotinak evra da može sutra mali da se pohvali u školi. Bar meni nije normalno da prvače kucka svojim drugarima i drugaricama sms poruke i da sve manje i manje bude dete,a sve više i više robot. Još jedna krivica roditelja, a ne dece...

Čak se i crtaći razlikuju i to ne malo. Nekada se uživalo u Dušku Dugoušku, Patku Dači, Sofroniju i genijalnim šalama Nikole Simića i Djuze Stojiljkovića, a sada deca gledaju Pokemone, Digimone i kojekakve mange za ispiranje mozga. Čak su i Nindža kornjače uništili nekakvim new age kornjačama sa boljom grafikom. Da li je bolje gledati Boleta, Mićka, Mileta i Buljka ili Rena i Stimpija. Ovo se i dalje naravno odnosi na malu decu, ali i stariji koji su rasli na pravim crtanim filmovima sa iskrenim humorom će se odlučiti za ovo prvo.

Malo je nade da će današnja deca ikada osetiti ono što smo mi imali kao mali. Ono iskreno druženje bez kompijutera. Teško da će znati koliko je lepše igrati žmurke sa drugarima nego praviti pokolj na ulicama Los Andjelesa u GTA (Govorimo o maloj deci, a ne o tinejdžerima, mada ne bi bilo loše ni kad bi se tinejdžeri izabrali knjigu umesto igrica). I što je najgore od svega, deca više nikada neće videti svet očima deteta.

I za kraj igra "pronadji razlike"(Napomena: Razlike treba tražiti umom,a ne čulima).